Navedeni tekst iz Biblije poslužio mi je kao motiv za traganje i stvaranje vizije o mogućem nastajanju i nestajanju jednog identiteta. Koristeći zapise kao fragmente stvarao sam sliku, kombinujući ih redosledom koji bi u likovnom izražavanju teško bio ostvarljiv, ali ne i nemoguć. Pod nabojem invencije, ne malo umetnika kao inspiraciju za stvaranje likovnog dela koristi pisanu reč, muziku ili već realizovano nečije likovno ostvarenje da bi u svojim opusima predstavili nešto realno, a sa prisutnom notom nadrealnog.

Od severoistočnih prostora Evrope do priobalnih delova Baltičkog mora, na lesno-stepskoj zemlji živele su i kretale se prema jugu i zapadu grupe indoevropskih naroda. Imali su svoja verovanja i mitove koje su kao tragove ostavljali za sobom. U večitom strahu stvoren je mit o duhu nazvanom Leši–Leš(ak), duhu koji gospodari šumom (lesom) i zverima.

Narodi poput plime i oseke dolaze i odlaze. Istorija beleži ilirsko-dorske seobe i tačne podatke o onom talasu koji je napao Egipat, o narodima sa mora koje čine antičke nesemitske grupe sa Egejskih ostrva. Prve grupe naroda sa mora zaustavio je faraon Meneptah, a druge, na delti Nila, Ramzes treći (1191. p.n.e). Deo tih naroda, a i onih koji su dolazili kopnom, ostaje nastanjen duž azijske obale (Filistejci osvajaju Kanaan).

Na samom početku biblijske Knjige postanja, u opisima o raspodeli zemlje i osvojenih gradova, zapisano je: "Granice Kanaanske iđahu od Sidona, na strani od Gerara do Gaze, a na strani od Sodoma i Gomora, Adme i Zebojma do Leše" (10:19). Bračnim vezama i prihvatanjem kulture, običaja i jezika, nastanjeni narodi se asimiliraju sa pridošlim i dominantnim Izraelcima, te primaju i njihovu veru. Samim tim nazvani su i njihovim sinovima. Sledeći zapis glasi: "To su sinovi Kamovi po porodicama svojim, po jezicima svojim, po zemljama svojim i po narodima svojim" (10:20). U kasnija vremena u Knjizi Jošuinoj i Knjizi sudija, pominju se Laiš i Lešem, sinonimi za grad Leš. U daljim zapisima potvrđuje se i postojanje imena: "Leš, to je čovek čiji je sin Palti dat Miheli (Davidovoj ženi) ćerki kralja Saula posle bekstva Davidovog sa dvora Saulovog".

Migracije naroda se nastavljaju u kontinuitetu od drugog milenijuma p.n.e. U takvim kretanjima većinom porodice i radno sposobni ostaju, a vojno sposobni se regrutuju i kreću u osvajanja novih prostora. U V i IV veku p.n.e. grupe keltskih plemena odlaze na jug, osvajaju Malu Aziju i u III veku p.n.e. stvaraju kraljevinu Galaciju (Galaćani). Prelaskom preko Balkanskog poluostrva stupaju u kontakt i mešaju se sa Ilirima, Tračanima sa obe strane Bosfora i drugim narodima, te je stoga razumljivo prisustvo imena i toponima Les i Leš sa raznim prefiksima i sufiksima.

U prilog biblijskom tekstu ide i zapis iz pera samog Gaja Julija Cezara o ratnom pohodu kod grada Alesije 52. godine p.n.e: "Svi se ti narodi razlikuju među sobom jezikom, običajima i zakonima". Rimljani ih zovu Gali, a oni sebe nazivaju Kelti ili Germani. Od tih naroda u vojni sastav Vercingetorigu pristupiše, među ostalima, Boji sa dve hiljade i Lesovi (Lešovi) sa tri hiljade ljudi. Boji su preteče stvaranja Bohemije i ostaju u prvobitnom prostoru srednje Evrope, a Lesovi se u kretanjima razjedinjuju, ali kroz zapise ostaje njihov naziv na prostorima južne Nemačke, Češke i Šleske.

U jednom zapisu stoji da je car Oton I Veliki u porečju reke Leh potukao Mađare na Leškom polju kod Augsburga 955. godine, a šest vekova kasnije car Karlo V je u Augsburgu, ukazom od 13. marta 1548. godine, dozvolio da Florenz Lesch nosi grb vlastelina.

S obzirom da je na srednjeevropskom prostoru u upotrebi ime Les, Leh, Lesch, Lesh, Less, Lösch, Leš, razumljivo je da je Češka akademija nauka to prezime evidentirala kao staročeško. Na ugled prezimena ukazuje i nemački popis s početka XIII veka u kojem je, u redovima hesenskog plemstva, ubeležen Lesch von Molnheim od koga nastaje loza: Geralcus I Lesch (1240), Geralcus II Lesch (1252-1266) i Gerlach & Gottfried Lesch de Molinheim (1275). Vlastela je evidentna do polovine XIX veka.

Albert Leš 2011. godina